Festival
kratkometražnog filma “Filmski front” 26. oktobra zvanično prelazi na sledeći,
četrnaesti level. Ovim povodom razgovarali smo sa Filipom Markovinovićem,
selektorom festivala, koji je od prve godine u ekipi “Filmskog fronta”.
Reditelji
se, skoro po pravilu, redovno vraćaju kratkom filmu. Šta je to što kratki film
čini idealnim za proveru rediteljskih sposobnosti?
Nekada je kratki film bio bezbolan način
da isprobaš kako funkcionišu neke zamisli koje ti se muvaju po glavi, pre nego
što se latiš nekog većeg projekta opterećenog imperativom uspe1. ha i kritike. Bio
je neki vid mentalne higijene posle dužih i zamornijih projekata. Sada se
kratka forma sve više razvija, zbog interneta koji diktira formu kratkih
klipova, a posledica toga je razbijena koncentraicija. To vidimo i na primeru
muzike, gde smo sa albuma prešli na singlove. Po mom mišljenju, u nekoj
skorijoj budućnosti sama distribucija filmova neće biti vezana isključivo za
bioskope, jer sada postoje i platforme koje omogućavaju da i kratki filmovi
budu isplativi. U krajnjoj liniji, film je tako i krenuo - od kratkog, pa se
onda produžio. Ko zna, možda je budućnost upravo u kratkom filmu.
Jednom
prilikom ste rekli da, kada birate filmove koji će biti prikazani, glavni
kriterijumi su ideja i sreća. Kako to objašnjavate?
Otpočetka Filmskog fronta smo prioritet
davali ideji. Kod domaćih filmova je tehnički aspekt obično inferioran u odnosu
na stranu produkciju, tako da su i loše snimljeni filmovi prolazili ako su bili
zanimljivi. Što se tiče drugog kriterijuma, faktor sreće je zaista bio presudan
pri selekciji, naročito prošle godine kada je stiglo blizu 5000 filmova. Ja imam
takozvani metod od deset sekundi – ako
mi se ne sviđa početak filma ili neki komad iz sredine, ni ne odgledam ga do
kraja. Pošto je ove godine prispelo oko 1000 filmova, uspeo sam da im posvetim
više vremena.
Po
čemu je specifična ovogodišnja
selekcija?
Selekciju nikad ne radim tematski, ali
se ona nekako sama oblikuje. Uvek se oseti neki talas i nisam siguran od čega
to zavisi. Jesu to filmovi iz različitih delova sveta i različitih kultura, ali
svi smo manje-više povezani sličnim uticajima. Recimo, ove godine postoji
veliki broj filmova koji se bave muško-ženskim i uopšte međuljudskim odnosima.
Koliko
se selekcija Srbija/Region razlikuje od Međunarodne?
Razlikuju se
po mnogo čemu. Recimo, u regionalnoj selekciji uvek se oseti izvesna
traumatizovanost, jer su to društva koja imaju duboke rane i trenutnu
podeljenost. Zanimljivo je kako se to prelama, pošto sada stasavaju autori koji
nemaju veze sa konfliktima i ratovima u bivšoj Jugoslaviji. To su ljudi koji su
rodjeni kasnije i nisu živeli u zajedničkom prostoru, ali ih to ipak kopka. Ako
si ovdašnji autor, ne možeš da pobegneš od toga. Zapravo, možeš, ali to bude
bezveze i oseti se. Neobično je što je ove godine bilo malo filmova iz Bosne i
Hercegovine, možda nismo uspeli da dopremo do njih. S druge strane, iz Srbije
je stiglo oko 60, gotovo isto toliko iz Hrvatske, a iz Crne Gore je prispelo
5-6. Makedonci su iznenadili produkcijom, dok Slovenci već tradicionalno
održavaju visok kvalitet.
Da li su autori
kratkih filmova uglavnom mlađi ljudi ili među njima ima i iskusnijih autorskih
imena? Kako
biste to objasnili?
Nepisano pravilo je da se kratkim filmom
uglavnom bave mlađi ljudi, silom prilika i zato što im to bude zadatak na Akademiji.
Oko 70% prijavljenih su mladi između 20 i 30 godina. U nezavisnoj svetskoj
produkciji ima i starijih autora, koji se bave kratkim filmom zato što im to
ide i zato što tako razmišljaju. Recimo,
prošle godine je najstariji prijavljeni imao 77 godina.
Šta
jednom mladom autoru donosi činjenica da je u selekciji filmskog festivala?
Festivali su jedini način da svoj kratki
film prikažeš negde, a cilj svakog mladog autora je da to što radiš bude viđeno
na što više mesta i da dobije nagrade, odnosno da neko “iz posla” potvrdi da to
valja. Festivali su bitni i za kratki film, ali i za film uopšte. Čak i
holivudski filmovi prvo idu na potvrdu kroz evropske festivale, pa, ako tu
prođu, idu i na tržište. U tom smislu se može reći da od festivala sve zavisi, tako
da je od ogromnog značaja ako ti, kao mlad autor, budeš nagrađen.
Vi
ste ranijih godina bili u organizaciji festivala i tada su, kao bitan deo
pratećeg programa, gostovali bendovi. Zašto toga više nema?
Bio je drugačiji senzibilitet kada smo,
početkom dvehiljaditih, počeli da se bavimo organizacijom Filmskog fronta. Festival
je bio više underground, pa su, u sklopu toga, bendovi bili neizostavan deo
pratećeg programa. Imali smo svog skauta koji je dovodio bendove, a postojala
je i saradnja sa Studentskim kulturnim centrom. Nakon desetak godina smo se
zamorili, a i stasala je nova generacija kojoj to možda više nije zanimljivo.
Sada je festival malo pomerio težište i otišao ka mejnstrimu, u nameri da privuče
što širi pojas publike, tako da se to ogleda i u pratećem programu.
Početna
ideja Filmskog fronta bila je da postoji i takozvani obučni kamp. Međutim, iako
ste jednom dokazali da tako nešto može da funkcioniše, niste dobili podršku
nijednog domaćeg fonda za kulturu. Kako sada gledate na tu ideju?
Zamisao je bila da, pored projekcija, na
festivalu postoji i određena obuka kroz praksu. Tačno je da danas takve
interaktivne radionice postoje, s tim što okupljaju isključivo studente
Akademije. Međutim, kada smo mi počinjali sa organizacijom festivala, ta ideja
je bila nešto novo i mi smo hteli širi odabir ljudi – dakle, i one koji ne idu
na Akademiju, ali se bave filmom. Ideja je sama po sebi dobra, ali – kako
realizovati, prezentovati, naći sredstva – to nam je uvek bio slabiji aspekt.
Jeste to velikim delom i naša krivica, jer smo imali jednog producenta na nas
desetoricu iz Kino kluba, tako da smo se uvek vodili onim: “Uhvati šta možeš i
napravi nešto.” Već je četrnaesta godina kako Filmski front postoji, a nikada
nije dobio veliku podršku od strane fondova i institucija, iako je samom
dužinom postojanja i brojem posetiliaca dokazao da treba da postoji i da ima
smisla.
Posetioci
ovogodišnjeg Filmskog fronta biće u prilici da odgledaju premijeru filma “Paper
Puppet Parade” autora Attona Paula. S obzirom na to da on na vrlo specifičan
način izražava sebe, kako biste ga približili publici?
“Paper Puppet Parade” je animacija koja
se meni svidela jer je kratka, šarena, atraktivna i mislim da je dobro
uklopljena u ostatak programa tako da odmori publiku, ali da je istovremeno i
zapamti.
Slogan
ovogodišnjeg Filmskog fronta je: “Pređi na sledeći level.” Šta Vi treba da
uradite da biste prešli na sledeći level?
Uh, nisam siguran šta je sledeće (smeh).
Možda bi trebalo da napravim neki veći projekat u okviru svoje produkcije, dugi
igrani film ili tako nešto. Ili da napravim proboj ka evropskim fondovima, kako
bi sve to što inače radim sa Kino klubom učinio vidljivijim, masovnijim i –
zašto da ne – bolje plaćenim.
Na kom levelu je Filmski front?
Sada je na
četrnaestom, a pretpostavljam da će 15. biti isto ovo, ali mnogo brže.
Нема коментара:
Постави коментар