SRPSKI I HRVATSKI FILMOVI NA FILMSKOM FRONTU (ILI: ŠTA NIJE ISTO U FILMOVIMA KOJE GLEDAMO BEZ TITLA)

Bogata jugoslovenska kinematografija se, čini se, raspadom Jugoslavije još više obogatila. Promenila je, doduše, naziv i postala ex-yu filmografija, ali se povećao broj snimljenih filmova i spektar tema kojima se autori u njima bave.

Na 14. Filmskom Frontu, gledamo domaće i strane filmove među kojima su ostvarenja i naših zapadnih komšija. Iako su žanrovski, konceptualno, tematski i estetski filmovi i iz jedne iste države veoma raznoliki, pokušala sam da ih, apofenijski, grupišem, sa ciljem da uporedim šta je to slično, a šta različito u scenarističkim i rediteljskim delima iz, do nedavno, iste države.

Hrvatska se na Frontu predstavlja, između ostalog, Nedjeljom, Cvijećem, Igrom malog tigra, Piknikom. Pokrivaju različite teme, vremenske periode i za protagoniste uzimaju likove drugačije starosne dobi. Nedjelja je priča smeštena u vreme smrti Tita i govori o nedelji dečaka razvedenih roditelja, Cvijeće, pak, savremen film o poseti dve različite porodice bolesnim očevima/supruzima, Piknik pripoveda o poseti dečaka ocu u zatvoru, a Igra malog tigra prati pokušaj dvoje sredovečnih ljudi da ostvare emotivnu vezu. Međutim, svi ovi filmovi u prvom ili drugom planu jasno kazuju kako se život nastavlja i teče bez obzira na okolnosti. Tito će umreti, dečak će se uplašiti kako seljaci štroje bika, mi ćemo i dalje živeti. Otac će umreti u bolnici, ali deci će ostati apartman sa kojim treba videti šta dalje. Opsesivno pedantni muškarac će skuvati večeru ženi u cilju da je zadivi, ali će nastaviti da posmprema i prska osveživač vazduha  kad ona odbije odlazak na piće. Vozač dečaka koji ide da poseti oca u zatvor će otići na piknik kad završi smenu i u slast pojesti krmenadlu i zaliti pivom. I svi ćemo nastaviti da živimo, svesni onoga što se dešava oko nas, ali ne i dovoljno spremni da nam to promeni tok življenja.

Filmovi nastali u Srbiji: Grad, Divčibare, Izgleda kao da smo sami, Paradigma, takođe obrađuju raličite ideje, na realističan i na apsurdan način. Ljubav između momka i devojke iz Novog Sada u poseti Beogradu, roditeljstvo i odnos sa prošlošću, prijateljstvo i homoseksualnu ljubav, roditeljsku zabrinutost oko sinovljevog sastava. Zajedničko im nije samo to što se bave ljubavlju u ma kojem obliku, već i to što pokušavaju da isprave grešku iz prošlosti. Da se bave njome, preispituju, okaju je, ili nateraju gledaoca da razmišlja da li je greška uopšte i  počinjena. Grad će nas ostaviti, u prvi mah, zbunjenim da li je nepoznati mladić počinio napad na devojku. Divčibare će direktno vratiti junaka u prošla zbivanja, Izgleda da smo sami će pokazati publici ispravljanje greške, a Paradigma će se baviti  preispitivanjem i u apsurdnom maniru zapitati šta je i čiji uopšte propust. Život se nastavlja uz veliko „ali“ koje sadrži sva kajanja, negiranja, pa i snagu da se prizna i ispravi načinjeno.

Dok su Hrvati u filmovima praktični do mere (kako bi to jedna mlada spisateljica rekla) slomio sam ruku, ali to je sjajno jer svakako sam hteo da poljubim svoj lakat, mi smo osetljivi i ruku bismo odmah previjali i razmišljali kako smo je to pobogu slomili.